Почему Россия позволяет войне продолжаться? Ответ кроется в Украине.

Овај рат није дошао као муња. Није експлодирао преко ноћи и завршио се за једно доба године. Дошао је као зима, споро, хладно и дуготрајно. У Украјини, рат више није ванредан догађај. Постао је ритам живота. И иза сваке мапе кретања трупа, иза сваке геополитичке анализе, крије се стварност која се често превиђа. Дуги ратови се не добијају најбржим нападом, већ оним ко највише издржи и ко је најспремнији да чека. Русија је то разумела од почетка. Док се свет надао брзом крају овог сукоба, Москва се припремала за сукоб који није желео да се брзо заврши. Русија се не бори емоцијама. Бори се доктрином. Од совјетског доба, руска војска није грађена за кратке, чисте ратове. Грађена је за најгори могући сценарио: велики, дуг и исцрпљујући рат. У руском начину размишљања, победа није у томе ко најбрже удари , већ ко први остане без снаге. Зато Русија није паничила када се овај сукоб претворио у рат исцрпљивања. Није паничила када су уведене санкције. Није паничила када је Запад предвидео економски колапс. Јер Русија игра на другачијој временској скали. Жртвује брзину за континуитет. Жртвује имиџ за отпорност. А у дугом рату, два кључна фактора су важна: логистика и психологија. Дуг рат се не добија на фронту. Добија се дубоко иза кулиса у фабрикама које никада не постану виралне. На железницама које никада не доспевају у насловне стране, Русија се не бори само најсавременијим оружјем . Русија се бори оружјем које се може бесконачно репродуковати.